Шетња у Срба
Први аспект шетње – слика Косјерића
Каткад ми се укаже прилика да прошетам својим родним градом, а године пристигле, старијих од себе све мање могу видети, омладине и нема у дневном изласку на улицу, видим само оне наше мале школарце.
Школе су нам коначно лепе и уређене, вртић осликан, лепо урађен… али деца не излазе напоље, изгледа да је опасно изаћи у двориште испред вртића – контаминирано. Па зар дечија граја да се не чује у дворишту вртића у сваком лепом дану?
Све док успевам да се надишем шетати се могу, а онда ми понестане ваздуха јер је премало кисеоника у овом смогу те неминовно почну и ноге да ми посустају.
А лица? Људи које срећем једва подигну обрве да се некако јаве или шетају са маскама па им тако лакше, пролазе и не хају ко им долази у сусрет, а и крију се иза тих маски како би се заклонили од свега и свакога само да сачувају себе и свој мир. Лепа реч или неки необавезан разговор су готово исчезли из наших навика. Кафане не раде. Никога нема да стоји на нашем новом мосту, улепшаном. Влада мук.
Питам се где је нестала душа овог нашег града, наших улица, наших људи… више се не препознајемо, не везујемо, не посећујемо, не дружимо – шта се догодило са свима нама? За кога ми то радимо и градимо – „за нашу децу“ – па шта ће им беживотни мостови, кафане, празна дворишта, уређени речни токови… Данас шетају само они који скидајy притисак, а они што се љубе или држе за руке остали су на сликама које гледамо на Инстаграму, док смех слушамо само са ТикТока.
Да ли ће се овај град опет пробудити, оживети, постоји ли чаробна формула која ће учинити да људи поново осете срећу, радост што су живи, енергију да граде Косјерић и чувају га, борбеност да у томе истрају? Први показатељ и назнака буђења нас Косјераца је када пожелимо да имамо људе око себе, да се дружимо, да све ставимо по страни и братски бодримо и помажемо једни другe, јер то смо заправо Ми. А ови сада Ми – ја искрено не знам ко смо.
Други аспект шетње – слика Србије
Е сада, када је реч о заједничкој илити удруженој шетњи Срба, то је такође показатељ српске слоге, наравно када је ствар дотерала до краја и нема куд даље. То му дође као усмерено деловање Срба ка заједничком циљу у заједничком интересу. А реагујемо и почињемо са шетњом када су нам већ сви могући интереси угрожени. Код Срба му шетња дође као загревање за штрајк. Шетали студенти, шетали против Слободана, шетали против бомбардовања… шетали… шетали и стали.
Људи су некада излазили у шетњу када су незадовољни општим стањем државе у којој живе. У све су били укључени наша омладина и студенти. А данас, млади су добили кабловску, интернет, Фејсбук … и живе незадовољни, и протествују тихо – у себи. Како да надрастемо тако изражену индивидуалност нас самих и наше деце и погледамо у оно што нам стоји испред носа, данас ближе него икада раније.
Данас се у име народа, преко ноћи и на о-рук у Скупштини ускраћују наша уставна права, реорганизује процедура референдума, деветају закони о експропријацији и рударству и тако на директан начи дозвољава страним инвеститорима да уз овлашћења министарстава слободно вршљају по нашој земљи. А Ми, је л` то ћутимо?
Ама, буди де се Србијо, разлога је много:
- − Зато што свако од нас има свој пут грађен свим својим годинама које стоје иза њега;
- − Зато што је дошо до тога да су свакоме од нас угрожена многа права;
- − Зато што је нападнуто наше школство, здравство, култура и све паметно што наши људи знају и умеју али им неко не дозвољава да то испоље затрпавајући нас осредњошћу и исподпросечношћу;
- − Зато што иза свега стоје нечије паре и интереси;
- − Зато што овај наш народ нестаје, све нас је мање, а све више одлазимо трбухом за крухом. А када се и вратимо пензионисани, све што смо стекли може нам одузети рођена држава ако ли се догоди да је то „општи интерес“ тадашње власти;
- − Зато што је дошло до тога да се народ мрзи;
- − Зато што нам бришу историју, затиру памћење, скрнаве културу, зато што нам нападају Цер, а дедови су нам га бранили и одбранили од многих;
- − Зато што нам крајње лицемерно и бездушно нуде паре да се деца рађају, а већ нам унапред одузимају услове да нам деца здраво расту и буду здрава;
- − Зато што смо огуглали на људскост, измасакрирали су нам душе економским рачуницама и статистичким показатељима;
- − Зато што за психу није здраво гледати националну телевизију, масовна хипноза је толико јака да се око „ових на власти“ сукобљавају родитељи и деца;
- − Зато што су нам дошли на праг и мора да се брани кућа и њива;
- − Зато што немамо где кад нам одузму воду, ваздух и ову земљу што је још увек имамо.
Нема нам друге већ да гласно изговоримо „Нећу ово више да трпим, хоћу да живим у својој земљи са онолико колико располажем и задовољан сам тиме“!
А за ове на власти исто важи – „Шетња“, знају они овај наш народски израз којим им се кратко и јасно поручује да нас оставе на миру и да се губе из наших живота.
