Почнимо разматрање са „лаганом“ причом о политичкој култури коју неретко насумице помињемо јер помпезно звучи и мудро изгледамо када се на њу позивамо.
Уколико политичку култура дефинишемо као мрежу појединачних оријентација и ставова грађана према политичком процесу (што чини Политикологија као наука), може се направити дистинкција три типа политичке културе: парохијална, поданичка и партиципативна. Хајде да појаснимо и видимо где се ми као друштво налазимо. Свакако да имамо политичку културу само остаје да видимо коју и какву.
Парохијални стил одликује заокупљеност локалним (парохијалним) и бег од државних институција од којих се зазире, ништа добро не очекује и ништа им се не тражи.
Поданичку политичку културу одликује поданичко испуњавање обавеза и дужности уз очекивање „заштите“ и личне добити. Присутна је формална подршка власти и/или индивидуална идентификација са њом, далеко пре него аргументована критичност и реална подршка. Да ли вам се сада нешто чини познатим?
За разлику од парохијана и поданика, партиципативну политичку културу одликује развијено учешће грађана и упућивање захтева институцијама система, масовна активност грађана, формирање – политичког капитала грађана, од кога не постоји ништа вредније.
Партиципативна политичка култура је она у којој појединац себе доживљава као активног учесника у креирању власти. Самим тим власт није „дата“ него је променљива и зависи од појединаца и њихове наклоности. Циљ нам је развој партиципативне политичке културе те да коначно грађани узму ствар у своје рукеж. С тим у вези смо и основали нашу групу грађана Чисти људи за чуст Косјерић. Време је да учимо, ширимо видике и напредујемо!
Политичка сцена код нас је хаотична, већина странака, а нарочито њихови бирача, немају јасну концепцију куда треба да идемо као друштво и како би требала да изгледа политика странка коју они подржавају.
Утисак који провејава јесте да се бирачи опредељују за странке у односу на поједина дневнополитичка и често променљива питања, а не да подржавају неку одређену идеологију. Иако постоје помаци по овом питању, проћи ће још доста избора пре него што Србија добије своју десницу и левицу и пре него што то буде значајан фактор опредељивања бирача.
Губитнички синдром опозиције и утисак о узалудности гласања за опозицију развијен је као последица устоличења система са предоминантном политичком странком (у условима вишестраначја и формалне изборне демократије) коју прати имиџ непобедивости лидера и странке на власти.
Већ претерано дуго смо у принудном избору измеђе између неуспешне позиције и крајње неубедљивих опозиција.
Изборном апстиненцијом и бојкотом се исказује политичка пасивност и немоћ грађана.
Гласање је врло често ствар навике. Демократија не може да заживи док нам не постане навика. Да ли ћемо схватити да је изборна апстиненција ипак лошији избор од (безвољног) изласка на изборе ? – остаје да видимо 28.03. текуће године.
Неопходно је да људи верују у сопствени утицај на одлуке и политику владајућих. Нарочито данас, када више није важно ко броји гласове, већ ко гласа. Избори остају кључно јемство да ће политички представници остати прилично осетљиви на приоритете обичних грађана. Закључак се сам намеће: ако гласамо – избор је наш, ако не гласамо – други одлучују у име нас!
