Не знам да ли данашњи ђаци имају обавезу да читају штиво од Бранка Ћопића и да ли знају шта је „Осма офанзива“. Ако и не знају, можда боље да не питају оне старе Војвођане карикиране у лику Ђорђа Чваркова. Они би им вероватно то објаснили у једној реченици која у себи садржи универзалну српску псовку и „воз који вас дон’о“. Али, Војвођанима је бар лако, имају кога да окриве за поплаву „Гаре“, мириса киселог купуса из подрума и сличне дођошке ритуале. Док год људи долазе, они донесу и нешто добро, али кад оду – односе све.
Дефинитивно, ја из Косјерића нисам отишао возом али сам у њему провео добар део школовања. Цела екипа која се није одлучила за свакодневно путовање у Пожегу, скупљала се недељом поподне на железничкој, са торбама пуним чистог веша, по неком књигом и обавезном зимницом или теглом са неком варијантом пуњених паприка или сличног симбола мајчинске бриге и стимуланса за боље учење. Петком – повратна тура, очеви који чекају на станици, у топлом ходнику или кафани. Неретко су и неки путујући свирачи умели да сиђу у Косјерићу, па су паузу између два воза попуњавали покушајем да измаме који динар од путника или њихових пратилаца. У возу некад стојиш на једној нози, некада се нађе место али свако путовање – мала екскурзија, а то је, признаћете, неизоставан део школовања. Са ове временске дистанце, чак ни кашњења по неколико сати, која нису била ретка, успутни кварови, преседања, не делују тако страшно. О броју домаћих задатака, научених лекција али и склопљених познанстава, симпатија и свега што приличи средњошколцима и студентима, не треба ни причати.
Откуд сад ја са причом о возовима? Пре неки дан погледах прилог неког новинара са „Нова С“ о пропадању наше станице. Игром случаја, са истим тим новинаром сам путовао и делио све ово о чему писах, добар део школовања. За разлику од већине прилога за које верујем или бар имам предрасуде да их људи раде по задатку, овде има и нечег личног, носталгичног, сетног или бар ја то тако видим. Сећам се да смо се том новинару чудили што је као средњошколац куповао „Политику“ и све тада озбиљније новине и у истим тим возовима их, као неки чикица, помно и озбиљно гутао, најављујући своје касније занимање. Сећам се да је он из зезања, у оној ужасној, инфлаторној ’93. купио 5 возних карата јер радник на шалтеру није имао да му врати кусур. А карта, можда данашња 3 динара …
Оно што видех у прилогу, а што ме је само подсетило на нешто што већ знам – е, то смо ми, то је Косјерић. Као и оно некад – најлепша станица на целој прузи, увек пуна мушкатли и разног цвећа, жива, прометна. Сада је то наша слика, свега што смо смо постали у међувремену – и људи који су ту свакодневно и нас који повремено дођемо у град. Међуградског аутобуса већ деценијама нема, а још мало ћемо остати и без воза. Али оно што је најпоразније – готово да нам и не треба више. Још мало из Косјерића и неће имати ко да оде јер ће сам себе победити у деветој офанзиви – контраофанзиви, реалније звучи. А ако очекујемо да ће проблем станице и све што она симболизује решавати људи који немају успомене на њу као мој друг новинар и ја, који нису путовали возом на тај начин, чуј мене студирали, грдно се варамо. Све што радимо мери се бројем шерова прилога о станици и бројем лајкова и згрожених коментара на овај и сличне текстове. Тражим за крај неку псовку, адекватну оној војвођанској са почетка али би ми то смањило број лајкова за текст.
