У сусрет предстојећим изборима нижу се силна обећања, почињу радови на нечему што би, у двадесет првом веку, већ требало да буде подразумевано, шминка се и улепшава слика тренутне ситуације у општини. Деле се саднице пољопривредницима, деле се дресови спортским клубовима, посећују нас министри, мењају се скоро па столетне бандере, ваздух никад чистији и све блиста. Ипак, једну ствар нико нити помиње, нити сме: шта је са изборним правима грађана?
Право да бирамо спутано је обећањима и притисцима свих врста, од обећавања посла, бесповратних кредита, до пар метара асфалта. Ништа мање није угрожено ни право да будемо изабрани.
У којој се то демократији, ма колико привидна била, одлука слободног човека да буде представник својих суграђана на било којој изборној листи ограничава претњом губитком посла? Да ли то што сте запослени у државном предузећу по аутоматизму значи и да немате право другачије политичке оријентације од владајуће?
Сведоци смо тога да се на неистомишљенике врше велики притисци ове врсте, само да би се или приклонили властима, или повукли из опозиције. На жалост, страх често превагне и поред механизама правне борбе против те врсте уцена. Страх, жеља за избегавањем конфликата, нада да ће се и страховладалац некада можда дозвати памети и понети се људски, да ће престати да угрожава основна права људи на избор или својевољно, или под притиском уснулог ока остатка света. Он ипак, преко својих шаховских фигура на не тако блиставој табли наше општине, и даље врши притиске.
У шаху, било правом или менталном, довољан је један потез да одлучи партију. Потез је сада на нама, грађанима.
