Данас смо суочени са бројним изазовима, изневерени од стране ауторитета који су чинили наш свет стабилним и ушушканим, а са друге стране још смо сумњичави и уплашени од свега што је алтернативно и ново. Изгубили смо тло под ногама.
Навикнути смо да не мислимо јер ништа не можемо променити, поверење смо предали ауторитеима који „знају“, а затварамо очи пред откровењем да, заправо, и не знају. Не постоји више нико коме смо у стању да поверујемо.
Тако је са сваком суштинском променом у животу: она је увек смрт нечега старог и рођење нечега новог – скок у непознато, у неизвесност новог почетка.
Времена су се променила, више не пролазе лажи, бежање и површност. Време тражи да се окренемо себи, дубоко и предано, да деламо, да се укључимо у животне токове и ствари преузмемо у своје руке.
Бићемо захвални суровом времену што нам је одузело све лажне ослонце и натерало нас да нађемо једини прави ослонац – ослонац на себе саме, нећемо имати више сумње и дилеме о томе коме веровати и кога следити, јер следимо само себе удружене, своје циљеве, свој пут према договореним правилима.
Свако учење могуће је погрешно схватити и залутати идеолошком странпутицом. Научимо да од свих који се боре за наше поверење, уочимо онај најтананији и најтиши глас – сопствени глас и дозволимо да нас он води.
Неправде у друштву смо сами створили, сами их можемо и поправити. Неопходно је то разумети и уместо мржње исправити неправде, грлећи и науку и политику – не треба им већа казна од несвести шта чине.
Важно је подржати оне који имају исправне тежње. Али како знати ко има исправне тежње? Зар их ти немаш ? – Имаш, имаш и бори се за њих, као и ми који стојимо пред тобом – твоје комшије.
Од рођења смо изложени лудилу у које су нас убедили старији, мудрији и паметнији, исто тако једном убеђени да је живот суров, а да је све лепо само у бајкама. Ту врсту убиства смо назвали одрастањем! Дуго се дете у свакоме од нас опирало, дуго покушавало и надало се, али је на крају остало без снаге и избора.
Врати веру у себе. Не страхуј. Немој веровати ником до себи – али дођи себе… Сети се својих најузвишенијих искустава, сети се своје наде у лепши свет, својих суза у срећи, свог полета уз дивну музику, радости уз залазак сунца…Сети се речи мудраца, пријатеља, књига које су ти уздрмале душу… Ти прелепи тренуци су доказ да можеш пуно више… Али мораш устати.
Гола истина нам треба, гола истина и способност да је видимо, храброст да на њу укажемо, храброст за широко срце и ум, бистар поглед који види грехе и опрашта, који види истину и клања се и прстом на оба указује.
Сви скептици, успавани мудраци, скромни, бледуњави и беживотни… сви ми, потражимо искру мудрости у себи… прихватимо разлике, схватимо друге путеве, сачувајмо себе, али раширимо срца и умове да и друге можемо доживети и волети.
Удаљили смо се једни од других, а и од себе самих. Када кренеш на пут ка себи – време успорава. Чим застанеш на том путу – време лети, прегази те и све што је могло бити сутра, већ данас је јуче – а тебе у оном што је сада – нема.
У природи ствари стоје овако: ухваћен у замку, гуштер без двоумљења одбацује свој реп и већ је у пољу – слободан и жив. Да ли си спреман да као гуштер одбациш свој реп, одбацујући ланце својих везаности, лоших навика и предубеђења?
Будан си изгледа и дубоко замишљен над собом. Покрени се, човече!
