С првим знацима пролећа наш домаћи Лас Вегас се тргне из сна као случајно очепљена мачка и реке људи отпочну са пољопривредним радовима. Чуј, реке. Тачније, шачица људи која је још преостала. Реке људи постоје само на папиру, у званичним докуметима са пописа становништва и пред изборе. Онај део становника који нема пољопривредна добра у неком од околних села крене у редовне вечерне шетње, да се надише још увек бесплатног чистог ваздуха и ужива у дуго очекиваном зеленилу.
Шериф не воли зеленило, а и ваздух бадава троши. При погледу на озеленела брда намршти се и отпљуне себи у браду, ризикујући да мрштењем направи кратер међу обрвама и постане познат као други УСБ улаз државе.
Кратере воли. И камење. Помисао на руднике на местима зелених пространстава враћа му осмех на лице. Ем лепше изгледа сиво од зеленог, ем може и да се заради. Осмехне се задовољно при помисли на облаке прашине и свежњеве новца од рудне ренте рудника који раде без дозволе, па наручи још два камиона за свој возни парк. Нека се нађу, за сваки случај.
Последњи у низу планирани рудник прави му, додуше, проблеме. Нити има дозволе и папире за њега, нити га локално становништво дозвољава, а он већ узео паре од будућег власника па га оковратник и кравата жуљају. Нервозно шета од једне до друге биртије, јасно звонећи мамузама и треперећи гласом док се домунђава са локалним пробисветима и ленштинама које планира да произведе у корисне чланове заједнице, када тренутно корисне чланове заједнице расели или затрпа прашином и камењем.
Није му јасно шта ти људи хоће. Обећао им је најмодерније градилиште на овој хемисфери, нове путеве за кочије, коцкарнице, фонтану и ону чудну справу што се врти на вашару.. РИН-ГИ-ШПИЛ. Одувек су га мучиле речи. Зној се пробија испод каубојског шешира док срећно изговара последњи слог. Бесан је. Ко су они да, зарад свог опстанка, не дозволе његово планирано скидање кајмака? Ко сме великом шерифу да стане на пут, буквално и оно друго, нешто на М, оно у пренесеном значењу?
Покушај да локалце испровоцира шаљући пар плаћеника на лице места је пропао јер су се плаћеници претходно налокали лошег вискија или повукли који дим више из забрањене луле мира па нису добили никакву реакцију осим подсмеха. Један од шефова компаније којој је дао рудник, који је изгледа и једини запослени јер покрива све послове, од кочијаша и хигијеничара до шефа, покушао је да их застраши али нису му дозволили да зарије пијук у њихово свето земљиште. Није вредело ни то што је врача Громовника лично послао да телали улицама кроз свој слузави осмех извежбан на партијским састанцима како је рудник добар за здравље и како ће сви имати вајде од њега. Вегашани као да су прозрели његову намеру, осим оно двадесетак робова које му је тата ономад пазарио, који га не трепћући гледају отворених уста и раде све што им каже, несвесно му изазивајући нападе панике кад отворе уста да нешто и кажу.
Није помогло ни то што је једна од искварених припадница локалног племена плашила становнике разним опасним криминалцима у нади да ће добити свој део колача. А ни приучени шамански помоћник Тамбурица који је и први дошао до идеје и сазнања везаних за нову локацију за рудник. Весели Тамбурица, познат као неко коме све што покуша пропадне, данима у грчу води борбу да наплати свој део не би ли се извукао из дугова, тихо певајући своје мантре и палећи чаробне траве не би ли умирио духове староседелаца и све јасније гласове њихових потомака. Шериф није баш наклоњен мађијама и чарањима, али добро, не може да штети па га пушта да баје око брда и улицама Вегаса.
Замишљен, шериф гледа у обрисе вегашких брда и рачуна колико му профита могу донети рудници на сваком од њих.
А Лас Вегас се таласа као што се одавно таласао није, под пуним налетом зеленила са околних брда..
ВеДа
