Многи би помислили да ми је Којсерић био мали, узак, кратак. Могуће да сам деловала тако, у вечитој борби са ветрењачама.
Ал’, заправо, сањарила сам о својој будућности у овој чаршији. Видела сам себе ту, да градим породицу, да стварам каријеру, да се дружим са пријатељима уз звуке гитаре… Маштала сам да после посла спакујем децу и одемо на базен, а у повратку једемо сладолед. Да их безбрижно пустим бициклом на Главну или у школско.
Мислите да бих се сморила? Да би ме угушила малограђанштина? Мислите да би ми било тешко да започнем живот у кући својих родитеља, или им децу оставим викендом да бих скокнула до Таре?
Можда нисам била компетентна?
Не видим разлог, зашто баш ја не бих могла да се сместим у неку фотељу локалне самоуправе или неког јавног предузећа. Сваки се посао научи, а вична сам учењу, права видра у размишљању и упорна као мазга… Али, можда ме баш ТО не препоручује за неко тако озбиљно радно место… Јер, размишљам СВОЈОМ ГЛАВОМ, и нико ми не би могао наредити да ОЋУТИМ комшијску неправду, или да ЖМУРИМ док нам деца удишу најзагађенији ваздух, да ГЛАСАМ по налогу док отежавам или угрожавам нечији живот, да ОДМАХУЈЕМ РУКОМ и констатујем да ја ништа не могу учинити док неко крши законе…
Зашто би ико помислио да ја као једна од најбољих ђака генерације не бих могла допринети развоју наше заједнице, писати песме и организовати књижевне вечери, или као ветеран играти 2 пута недељно у фолклору, или се са екипом из основне организовати за пикање лопте преко мреже, чисто рекреативно? Можда сам могла организовати неко чишћење реке или шуме? Или скупљати донације за удружења особа са инвалидитетом? Или основати фонд за изузетне таленте? Можда сам могла покренути неки бизнис, отворити бројна радна места, пласирати свету нову идеју по којој би наш град постао познат, бити изабрана за жену предузетницу године, или основати удружење жена предузетница Косјерића које ведре и облаче где год да стану штиклом?
Можда као једини одговор остаје да, кад је требало да се вратим, већ је била научна фантастика запослити се у Косјерићу. Јер није имао ко да ме издржава док бесконачно дуго волонтирам, уз обећање пред сваке изборе да ми је стално радно место готово „сређено“ после избора! Јер се фабрике нису отварале, јер је све стајало и устајало као мртво море. Јер су стизали „дивљи и отерали питоме“, „нит’ смрди нит’ мирише“ најурили достојанствене, „бескичмењаци“ почистили честите, „’леба без мотике“ разјурили вредне…
И тако, многи, баш као и ја кренуше „трбухом за крухом“ у бели свет тражећи своју срећну звезду… Са јединим правом да се наш глас чује у овој вароши тек уколико оглашавамо своју имовину на продају.
