Драги суграђани,
Сведоци смо како се задњих година спорт срозао на најниже гране од оснивања спортских друштава у Косјерићу. Систематски су уништени спортски догађаји који су красили нашу малу варошицу и по којој смо били надалеко познати, “Турнир у малом фудбалу”, “Street basket”, “Божићни меморијални турнир” итд. Не треба занемарити да су се на тим спортским манифестацијама афирмисале многе генерације које су касније заблистале у првим тимовима клубова. Годинама су биле пуне трибине на полигону, летњи турнир у баскету је окупљао оно мало омладине која је остала у Косјерићу, са једним циљем – да се промовише здрав живот, спорт и рекреација. У овом тексту се мора поменути и наша одбојка, која је са сигурношћу изнедрила највеће играче икада. Мушки одбојкашки клуб са великим успехом наступао је у Првој лиги националог такмичења , женски одбојкашкии клуб такође наступао у Првој лиги, а сигурно највећи печат успешног рада и посвећености је и Сузана Ћебић, која је своје прве одбојкашке кораке управо направила у женском одбојкашком клубу.
Све ово пишем како бих освежио памћење нашим драгим суграђанима који су једва чекали викенд, па да са фудбалског терена преместе свој стиропор за седење у халу, где ће бодрити кошаркаше, одбојкаше итд. Тога, на жалост, задњих година скоро и да нема. Све се свело на пар људи који се смењују на челу клубова, лутајући без било какве подршке најбитнијих установа, првобитно мислим на општину Косјерић, која не придаје довољно пажње ни једном сегменту спорта у Косјерићу. Имамо стрељачки клуб “Око Соколово” који бележи врло запажене резултате, изнедрио је и репрезентативце који ће представљати нашу државу. Такву причу, поред Савеза, општина мора и може много више да подржи. Ова прича се наставља са свим спортовима, карате, стони тенис, футсал…
Опростите ако не наведем све, сви добро знамо са којим проблемима се суочавамо у свим сегментима спорта, а поента текста је да се грађани запитају да ли желимо да живимо живот у нашој малој вароши по систему “ћути, добро је”, а да нам деца о спорту и култури само слушају приче које им препричавамо са тугом и сетом. Поново цитирам Балашевића “ћути добро је, ма није, ма читав плен да скупе, па не могу да вас купе, да вам младост као ситан кусур одброје”
Вратимо се тренутној слици спорта. Једном речју, туга.
Фудбалски клуб не бележи резултате какве прижељкује из више разлога. Главни разлог је то што не постоји нико ко ће контролисати како се троше средства која су додељена клубу. Дакле нема визије, дугорочног плана, краткорочног акционог плана, нема људи који ће осмислити функционисање клуба, као и људи који су спремни да одговоре свим захтевима једног клуба који има потенцијал да се такмичи на много вишем нивоу.
Једина светла тачка клуба је то што се могу похвалити базом младе деце, где имају селекције од петлића до омладинаца. На жалост, то није ситуација у одбојци, кошарци и другим спортовима. Ова слика хитно, али хитно мора да се мења.
Зато се пробудите драги суграђани, због свих нас који волимо спорт, због деце и младих који треба да упознају и заволе спорт, здрав живот и рекреацију.
Док сам био укључен у рад одбојкашког клуба, сусретао сам се са проблемима одласка деце после основне школе. Свакодневно сам гледао како су пуна три комбија ђака одлазила у Пожегу, међу њима и један део спортиста. Опет, наша је срећа то што су се они враћали, па смо их имали и у том периоду школовања, али често и нису стизали на тренинге. Данима сам размишљао како да задржимо децу до одласка на факултет, а притом ми је здрав разум говорио да би спутати децу у образовању био највећи грех, знајући да су одбојкаши једни од најобразованијих спортиста.
Размишљам како бисмо могли од она три препуна комбија оставити један, дођем на идеју да би се могло отворити истурено одељење Спортске гимназије. Тада је спорт био у експанзији: Кошарка Прва лига и ушли у Суперлигу, мушка одбојка Прва лига, женска одбојка Прва лига (пласирале се у четвртфинале купа, Звезда долазила…). Спортска хала у завршној фази, разговарао сам са професорима и директором средње школе има ли ресурса за тако нешто, где смо кроз разговор видели да би мали број професора требало ангажовати за стручне предмете, а на руку нам је ишло и то што се гасио неки смер, па су капацитети у школи били растерећени. Проверим и то да у кругу од 90км није било тог смера гимназије, што је нужан услов за отварање истог.
Одлазим код председника општине Драгана Вујадиновића и саопштавам му то, он прихвата као сјајну идеју, позива заменика Драгана Вујића, пошто је у то време просвета припадала СПС-у. По том питању се ништа није десило, а после 2 или 3 године у Ужицу се отвара таква школа. Тада сам изгубио и оно мало наде коју сам имао везано за останак деце и бављење спортом, а садашња гарнитура СНС локалних власти је отишла и корак даље и скоро угасила спорт у Косјерићу.
Ипак, сада сам чврсто решен да са листом под редним бројем 4 Чисти људи за чист Косјерић преузмемо ствари у своје руке и да вратимо спорт деци и младима у Косјерићу. Зато драги Косјерци оловку у руке на локалним изборима 28.марта, заокружите број 4- Чисти људи за чист Косјерић, да заједно победимо и вратимо спорт у Косјерић. Спорт је живот, а не политика!
Спортски поздрав!
Владан Тодоровић
Кандидат за одборника на листи број 4 ГГ “Чисти људи за чист Косјерић”
