У импресионистичкој критици уметности постоји једна мисао – „Причаћу вам о себи поводом (нпр) Моцарта“, што у преводу значи: причаћу о утиску који су дато дело и уметник оставили на мене, о својим осећањима и доживљајима с тим у вези .
Тако ћу ја данас писати о себи поводом Косјерића, поводом људи у њему, тачније – причаћу о себи поводом Шемпа.
Шемпо је био изузетно драг човек, неко кога сам увек волео да сретнем, неко коме је непогрешиво полазило за руком да ми улепша дан. Далеко од тога да је био најдуховитији човек кога познајем па ни емитер огромне дозе оптимизма, али је тај човек имао ”нешто”.
Познавао сам га још од малих ногу, историјат нашег познанства сеже до мојих бебећих дана када ме је, једном приликом, испустио из наручја јер је Партизан дао гол (што је можда оставило последице на мене, на вама је да донесете суд о томе) и што ме је као мало већег терао да лизнем ракију, што је сигурно утицало на мене профилишући ме као неконзумента исте.
Шемпо је заправо био двострука личност (не баш као Кларк Кент или Бананамен), али када је о послу реч био је озбиљан, углађен, увек у пословном оделу са краватом. Приватно гледано, Шемпо је био обичан, опуштен, са свим врлинама и манама послератног Косјерца.
Тај озбиљни део њега, професионални је био – шофер. Е сада, никако не обичан шофер већ возач председника општине и то не једног – већ седам, осам председника које је испратио и променио, а можда и више. Председници су долазили и одлазили, Шеле је остајао и увек са истом посвећеношћу и озбиљношћу возио прве људе нашег града од тачке А до тачке Б.
За све то време, никада се онај опуштени Шеле од поподне није умешао у посао оном углађеном господину са краватом и натерао га да попије бар једну.
Могуће је да се питате, зашто све ово пишем, међутим разлог је несвакидашњи, као што је био и Шеле. Човек је пензионисан, а никада није одговарао за злоупотребу службеног положаја, чак ни притужба против њега није поднета – а требало је.
У току свог вишедеценијског мандата, замислите, службеним возилом је превозио пакете косјерским студентима за Београд. Незамисливе количине сарме, ајвара, кајмака и чега све не су, захваљујући његовој злоупотреби положаја, налазиле пут до гладних уста косјерске студентарије. Наравно, повратну туру су чиниле: празне шерпе, тегле и прљав веш… једном речју – скандалозно.
Ми, студенти смо га због тога још и више обожавали. По кад-кад је успео и да нас спасе гужве у возу и прокријумчари на задњем седишту, тик уз председника или неког важног функционера.
На жалост, од пре пар година тај диван човек више није међу нама али ме је сећање на њега навело да се запитам – шта се догодило са нама као људима?
Гледајући на интернету наступе младих или каквих год локалних функционера широм Србије, једноставно не верујем својим очима. Ти бесадржајни снимци се деле до бесвести и сва реакција на њих се мери бројем лајкова или евентуално по којим коментаром : „Докле смо стигли?“, „Види овога – не би му дао ни овце да чува.“, „Купио диплому!“, „Ботина!“…
Сагледавши све, уверен сам да би јунак наше приче, добри Шеле, који је у оном времену био „само шофер“ у овом нашем времену био много елоквентнији и бољи од оног стручњака из Новог Сада што уводи гасикацију, од оног јуниора што му дрвета падају јер је киша капљала, а о ваздуплоховима да и не говорим.
Ето тако, сад када довде стигох, боље да вам и не причам о себи.
