Ових дана имамо баш густ распоред. Сваки дан се, пословично, претвори у „pro et contra“ – да ли женама треба посвећивати пажњу свакога дана, да ли је то феминистички празник, где је дан мушкараца…. То питање једва преноћи, а ми већ пређемо и Вука, и прве веснике демократије; „Да Слоба није извео тенкове свашта би било“. „Руља и четници рушили Београд“ – и тако већ тридесет година.
Онда дође дивни, мирни, неупитни 10. март, да мало одморимо јер нас већ у наредна два дана чекају две годишњице смрти, два највећа опонента и симбола деведесетих. „Слоба је све предвидео“. „Сигурно су га отровали у Хагу“. „Требали смо ми да му пресудимо“. „Ма, јок, жив је, у Москви игра шах“… и одмах затим „Ђинђић је био немачки шпијун“. „Постоји и трећи метак“. „Да је носио панцир данас бисмо били у ЕУ“. „Шешељ је све знао“. „Нећемо таквог као што је Зоран имати никада више“…
Без обзира на збрку датума, на гомилу тврдњи и емоција, ја некако увек највише размишљам о женама. Ал’ опет близина и снага осталих датума ме натера да се не сетим само мајки, бака, учитељица, девојака… Кроз главу ми прођу многе жене, убијене и утучене животом, лошим везама, браковима, погрешним изборима. Жене које се смеју само из пристојности, које се труде гардеробом и шминком да сакрију унутрашње ране, да одвуку поглед од својих промашених живота, заробљених у неким традиционалним – „Ћути, немој.“ „Шта ће рећи комшилук?“ „Трпи због деце.“ (Да не будем сад и неки феминиста, ситуација може да буде и обрнута, ма колико то наши мачо балкански примерци негирали).
Ми смо толико навикли на такве жене да их једноставно не примећујемо. Некад се неко сети – „Јао, каква је она била пре…“ „Па дружили смо се, баш је била ортак, успешна и начитана, и за шалу и дружење“ … А ако ли се нека жена (или мушкарац, свеједно) истргне из те учмалости, из тог брака који јој пије живот на све поре; неретко се деси да изгледа као она афричка савана из филмова о животињама, после прве кише након годину дана – засија, озари се, покрене се, једноставно – Оживи!
Шта жене пре тога прођу, најчешће само оне знају. Не морају то бити буквално батине да би их убиле у појам. Финансијска зависност, несигурност, психичка тортура, одсуство сваког вида друштвеног живота, напретка, пуко преживљавање… Уколико вам се пак на крају учинило да уопште не пишем о женама – вероватно сте у праву.
30 година смо сви ми у „лошем браку“ – ћутимо, трпимо и само преживљавамо. Некад мало дигнемо глас па добијемо по носу, некад нам запрете губитком посла. Некад нам наш господар удели милостињу, купи какву крпицу, одведе на неку вечеру, или на 7 дана у камп у Буљарице, и ми срећни. Несвесни да и наша деца одрастају у полумраку, да пате кроз наше патње. Да виде и осећају све наше сузе, сва наша разочарења. Пар пута смо спаковали кофере, кренули код маме, али стали код улазних врата.
И даље смо ту, само 30 година старији, бацили смо своје најбоље године недовољно одлучни, сада већ и болесни као друштво. Већина оних несрећних жена пије седативе и антидепресиве, а ми гутамо „Фарме“, „Задруге“, „Парове“, „Информере“ и остале „Пинкове“. Венемо, затварамо се, ћутимо – само да не буде горе. Мала је Немачка да нам свима буде сигурна кућа.
Ал’ ипак, треба бити мушкарац, у најпозитивнијем смислу те речи, и бар данас свим женама пружити осмех, лепу реч, охрабрење, комплимент. Жене, будите лепе, пуне наде и живота као на матурској вечери, будите слободне и независне и искрено вољене као мајке, баке, тетке, учитељице, да, и као супруге, девојке, умал’ да заборавим. А ми, што 30 година лутамо у мраку, ваљда ћемо се снаћи…некада.
