Железничка нестаница (9. контраофанзива)

Не знам да ли данашњи ђаци имају обавезу да читају штиво од Бранка Ћопића и да ли знају шта је „Осма офанзива“. Ако и не знају, можда боље да не питају оне старе Војвођане карикиране у лику Ђорђа Чваркова. Они би им вероватно то објаснили у једној реченици  која у себи садржи универзалну српску псовку и „воз који вас дон’о“. Али, Војвођанима је бар лако, имају кога да окриве за поплаву „Гаре“, мириса киселог купуса из подрума и сличне дођошке ритуале. Док год људи долазе, они донесу и нешто добро, али кад оду – односе све.

Дефинитивно, ја из Косјерића нисам отишао возом али сам у њему провео добар део школовања. Цела екипа која се није одлучила за свакодневно путовање у Пожегу, скупљала се недељом поподне на железничкој, са торбама пуним чистог веша, по неком књигом и обавезном зимницом или теглом са неком варијантом пуњених паприка или сличног симбола мајчинске бриге и стимуланса за боље учење. Петком – повратна тура, очеви који чекају на станици, у топлом ходнику или кафани. Неретко су и неки путујући свирачи умели да сиђу у Косјерићу, па су паузу између два воза попуњавали покушајем да измаме који динар од путника или њихових пратилаца. У возу некад стојиш на једној нози, некада се нађе место али свако путовање – мала екскурзија, а то је, признаћете, неизоставан део школовања. Са ове временске дистанце, чак ни кашњења по неколико сати, која нису била ретка, успутни кварови, преседања, не делују тако страшно. О броју домаћих задатака, научених лекција али и склопљених познанстава, симпатија и свега што приличи средњошколцима  и студентима, не треба ни причати.

Откуд сад ја са причом о возовима? Пре неки дан погледах прилог неког новинара са „Нова С“ о пропадању наше станице. Игром случаја, са истим тим новинаром сам путовао и делио све ово о чему писах, добар део школовања. За разлику од већине прилога за које верујем или бар имам предрасуде да их људи раде по задатку, овде има и нечег личног, носталгичног, сетног или бар ја то тако видим. Сећам се да смо се том новинару чудили што је као средњошколац куповао „Политику“ и све тада озбиљније новине и у истим тим возовима их, као неки чикица, помно и озбиљно гутао, најављујући своје касније занимање. Сећам се да је он из зезања, у оној ужасној, инфлаторној ’93. купио 5 возних карата јер радник на шалтеру није имао да му врати кусур. А карта, можда данашња 3 динара …

Оно што видех у прилогу, а што ме је само подсетило на нешто што већ знам – е, то смо ми, то је Косјерић. Као и оно некад – најлепша станица на целој прузи, увек пуна мушкатли и разног цвећа, жива, прометна. Сада је то наша слика, свега што смо смо постали у међувремену – и људи који су ту свакодневно и нас који повремено дођемо у град. Међуградског аутобуса већ деценијама нема, а још мало ћемо остати и без воза. Али оно што је најпоразније – готово да нам и не треба више. Још мало из Косјерића и неће имати ко да оде јер ће сам себе победити у деветој офанзиви – контраофанзиви, реалније звучи.  А ако очекујемо да ће проблем станице и све што она симболизује решавати људи који немају успомене на њу као мој друг новинар и ја, који нису путовали возом на тај начин, чуј мене студирали, грдно се варамо. Све што радимо мери се бројем шерова прилога о станици и бројем лајкова и згрожених коментара на овај и сличне текстове. Тражим за крај неку псовку, адекватну оној војвођанској са почетка али би ми то смањило број лајкова за текст.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on telegram
Telegram
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on email
Email

Објављено