Ево дижем ларму и хулим на Бога,
ја проклињем живот и већ губим наду;
дочек’о сам понор ја живота свога,
да ми данас суде они што ме краду;
да ме води хорда неуких и слепих,
више нема наде, успомена лепих;
да ми усред куће својом вољом стоје,
пале лавре моје, ничег’ се не боје;
да ми браћу воде по беломе свету,
испирају памет малом ми детету.
Истина ме боли, не желим је чути,
ова игра судбине плаши ме и љути.
Свиме мојим владају непознати, странци,
задњи час је дошао и јасни су знаци.
