ФИЛОЗОФ, ПОЛИТИЧАР, МИТ
(др Зоран Ђинђић 1952-2003)

Почев од 2004. године, 12. март широм Србије обележава се на различите начине, углавном малим скуповима комеморативног карактера. Повод таквим скуповима већ 18 година је годишњица смрти др Зорана Ђинђића, бившег премијера Србије. Борба за интерпретацију појаве и политичко наслеђе Зорана Ђинђића у Србији још увек траје, мистификујући у два смера, правећи од њега хероја и антихероја, отежавајући посао историографији да реално сагледа Ђинђићево дело, и евентуално процени његов значај за развој српског друштва.

Да бисмо на прави начин разумели Ђинђићеву филозофску и политичку мисао, као и однос филозофа и политичара у њему, неопходно је како сагледати Ђинђићево писано дело, тако и разумети историјски контекст у оквиру ког се Ђинђић интелектуално развијао.

Рођен у Босанском Шамцу 1. августа 1952., где је тада његов отац Драгомир службовао као официр ЈНА, Зоран Ђинђић је детињство и рану младост провео у босанско-херцеговачким паланкама. Највише се задржао у Травнику: од 1961. до 1967. године. Иако наизглед сличне, ове су паланке живеле у етничким, конфесионалним и културним разликама, па млади Зоран Ђинђић није могао да буде лишен утицаја “вишезначности амбијента, богатих сазвучја, тонова и боја какав је нудила Босна.” Као гимназијалац, послао је предлог да се из Устава СФРЈ избрише име Јосипа Броза Тита, што се завршило првим привођењем у полицију и одузимањем писаће машине.

После очевог пензионисања 1967. године, Ђинђић је дошао у Београд. У 9. гимназији на Новом Београду завршио је средњу школу. Из страха да се сувише не радикализује, Ђинђићев отац је желео да његов син студира нешто практично-грађевинарство. Он је, пак, неуспешно покушао да се упише на Факултет драмских уметности и студира режију. Занимало га је и новинарство, а завршио је као студент филозофије.

Ступање на Филозофски факултет 1971. године представљало је, према Ђинђићу, прву прекретницу у његовом животу. На факултету на ком је све подсећало на студентску побуну из 1968., неизбрисане револуционарне пароле против црвене буржоазије, старији студенти који су били учесници протеста, а које је полиција надзирала и прогонила, Ђинђић је нашао подстицаје за политички ангажман. Ђинђић је скренуо пажњу својих професора на себе, али није уживао њихову неподељену наклоност: “С њим је све некако друкчије од самог почетка”, рекао је др Здравко Кучинар.

С мањом групом истомишљеника, Зоран Ђинђић преузима руководство Савеза студената Филозофског факултета. Критички су наступали са позиција “радикалног социјализма”, а сам Ђинђић је касније објашњавао да су они заправо “у теорији били радикални комунисти”, а “у пракси анархисти”. За Ђинђића је у овом периоду од кључне важности био један студентски скуп, који је почетком јануара 1974. године одржан у Љубљани. Иницијатор скупа био је Факултетски одбор Савеза студената Филозофског факултета у Љубљани, а позвани су били студенти свих филозофских факултета из Југославије.

Београдски факултет су представљали Зоран Ђинђић и Миодраг Стојановић. Словеначка полиција је спречила одржавање овог скупа, а после претреса стана и самице, београдски адвокат Срђа Поповић саветовао му је да се брани ћутањем. Шесторица студената, међу којима и Ђинђић, осуђени су на по годину дана затвора. Притисак међународне јавности и намера да се Тито кандидује за Нобелову награду за мир, учинили су да осуђени студенти избегну издржавање затворске казне.

У Београду, после студија, конкурисао је за разне послове, међутим, свуда је наилазио на затворена врата. Тада је одлучио да оде из земље. Немачка је за младог филозофа, почетком 1977, била логичан избор. “Ја сам у Немачку отишао јер сам се пре тога бавио немачком филозофијом, а жеља ми је била да на томе и докторирам. Кад смо ми студирали појам филозофије су били Кант и Хегел”, говорио је Ђинђић. У току боравка у Немачкој, бави се проучавањем анархизма, а посебно су га интересовала дела Петра Кропоткина.

По повратку из ЈНА, 1979. године, Ђинђић показује све мање интересовања за анархо-социјалистицку идеологију. На универзитету у Констанци докторирао је 1979. године, а ментор му је био Албрехт Велмер, Хабермасов ученик, а не Хабермас, како каже једна анегдота. Уобичајени рок за израду доктората, 4-5 година, Ђинђић је скратио на 2 године, јер га је чекало одслужење војног рока. Зоран Ђинђић је добио 1982. године престижну стипендију Александер вон Хумболт, за коју су му препоруке дали професор Гајо Петровић и професор Љубомир Тадић.

Почетком осамдесетих година Ђинђић се дефинитивно растао од марксизма и посветио проучавању Хегела, и у мањој мери Карла Шмита. Дугогодишњи боравак у Немачкој у време кад је ова земља пролазила кроз период суочавања са прошлошћу, и свеукупног опоравка друштва од другог светског рата и његових последица, оставио је снажан утисак на Ђинђића. Касније је писао да је у Немачкој упознао право западно друштво, његове институције, вредности и критеријуме. Значај који је за Ђинђића имало немачко искуство постао је видљив тек кад се он сам 1997. нашао пред истим искушењем у властитом народу. Тад је писао:”… код нас мора да се прихвати колективна терапија која мора да се врши индивидуално, али за разлику од немаца ми то морамо сами да обавимо.” Кад се вратио из Немачке Ђинђић је себе представљао као грађанског либерала. У академским круговима важио је за “немачког ђака” а у јавности за “немачког човека”, док га је Милошевићев режим етикетирао као “немачког шпијуна”.

Ђинђић се 1. јуна 1986. године запослио у Центру за филозофију и друштвену теорију, а 18. октобра 1988. године јавио се на конкурс за наставника на предмету Савремена филозофија, Филозофског факултета у Новом Саду. Маја 1989. изабран је за ванредног професора на новосадском Филозофском факултету. Наставу, међутим, никада није држао. У другој половини осамдесетих година друга Југославија се већ налазила у великој политичкој кризи, а Ђинђић се критички осврће на закључке осме седнице ЦК СК Србије, као и на плебисцитарну подршку коју српско партијско руководство добија у “догађању народа”, питањем “ да ли ће руководство ком је дата плебисцитарна подршка умети да дефинише контекст и смањи могућности за злоупотребу делегиране моћи?”. У том периоду, тачније 1988. Излази најзначајније Ђинђићево дело, Југославија као недовршена држава, које представља збирку његових есеја.

Ђинђић је био један од 13 интелектуалаца који су 3. фебруара 1990. године основали Демократску странку, изабравши проф. др Драгољуба Мићуновића за председника. На првим вишестраначким изборима у Србији, после скоро пола века, Демократска странка освојила је 7 мандата, а Ђинђић је био шеф посланичке групе. Улазак у политику приморао је Ђинђића да направи радикалан рез према науци. Др Весна Пешић сматра де је позив филозофа Ђинђић напустио рано. “он је престао да се бави филозофијом већ од 1989. године, наставивши да повремено пише есеје најдаље до 1993., када у потпуности постаје политичар.” Политички плурализам деведесетих година донео је експлозију малих странака, што је фрагментирало српску политичку сцену, отежавајући формирање јаког, програмски уједињеног, опозиционог блока, у чему је Ђинђић управо видео једину шансу за промену власти.

Већ у првим годинама вишепартијског политичког система у Србији, Ђинђић је направио обрт у схватању политике и политичара, повезујући локалне са глобалним политичким процесима. Говорио је: ”Решење је у потпуно новој концепцији српске политике. На крају овог миленијума морамо учинити све да се у Србији коначно заврши идеолошки 19. век. Социјализам и национализам као доминантне мобилизирајуће и интегративне идеологије морају бити замењене истински интегративном политиком… Потребне су нам програмске концепције, а не идеологије.” Од 1989. године Ђинђић је радио на профилисању алтернативе на политицкој сцени Србије. По њему, Србија никада није успела да реши сукоб модерне и предмодерне државе. “У последњих сто година стално се бавимо државним проблемима, а испод површине имамо застарело, неефикасно друштво и архаичне институције. Стално усавршавамо уставе, а живимо у средњем веку у многим доменима друштва”, говорио је тада Ђинђић. У недостатку програмске алтернативе налазио је објашњење за пораз опозиције 9. марта 1991., као и коалиције “Заједно” 1996-1997 године.

Нису била у питању лична неслагања лидера опозиције: “Ми смо имали сукоб две концепције, рекао бих чак и две антропологије”, рекао је у једном интервјуу. Ђинђић је алтернативу везивао за будућност: ” Морамо избећи грешку да нову Србију цртамо старим бојама, да на њу качимо петокраке или кокарде. Да нас у њу воде они који још увек интимно живе у 1941. Или 1945. Покретачку снагу промена треба да чини постидеолошка генерација, генерација која је рођена после рата, не у физичком већ у идеолошком смислу”.

Негативан биланс десетогодишњег деловања српске опозиције указивао је на нужност прављења новог опозиционог блока. Почетком 2000., Ђинђић је направио ДОС, хетерогену коалицију 19 партија, коју је убрзо напустио СПО. Коалиција 18 странака, са др Војиславом Коштуницом као кандидатом, и Ђинђићем као директором кампање, победила је Милошевића на изборима 24. септембра 2000. године, а после непризнавања изборног резултата организован је митинг 5. октобра 2000. испред Савезне скупштине. Остало је историја.

Један од назначајнијих социолога свих времена, Макс Вебер је рекао: “ Постоје два начина бављења политиком. Живети за политику или од политике. Они који живе од политике у њој виде сталан извор прихода, док они који живе за политику од ње праве циљ свог живота, јер им та делатност омогућује да нађу унутрашњу равнотежу и изразе своју личну вредност, стављајући се у службу ствари која даје смисао њиховом животу.”
Зоран Ђинђић је био филозоф, целог живота је тежио економској независности, а свој политички ангажман је платио животом. Да ли су то довољни разлози да можемо да закључимо је живео “за” политику?

Када је, према грчкој митологији, Пандора отворила своју кутију зла, само једно зло из ње није изашло-Елпис, нада. Али, зла која су пуштена, учинила су живот људи неподношљивим и Пандора је морала из кутије да пусти и наду.

Тек уз наду, људи су могли да живе уз све њихове невоље, јер је она много тежа зла чинила подношљивим. Тако је нада, према овој митолошкој причи, и у овој недостојној метафори, остала најјаче оружје против зла света у коме живимо. Ко је икад грађанима Србије тако директно уливао наду да после вишедеценијског пропадања ствари могу да се промене и крену набоље? Није се удварао националистичкој Србији, која га је тако страсно мрзела, и на крају, политичким атентатом зауставила.

Веровао је у нас, романтично и, испоставило се, наивно. Веровао је у промену а не у казну. Журио је да нам свима покаже да је могућа другачија Србија од оне у којој смо живели. И када се на годишњицу његове смрти хиљаде људи сете његовог живота и његових речи, видеће да је он страсно веровао у стварну промену не само Србије, већ и нас самих.

Зоран Ђинђић је остао име неугашене наде да смо способни за велика дела и за највеће изазове – наде да можемо и више и боље, и хвала му за то.

У овом раду коришћен је Зборник “Етика одговорности”, који је приредила др Латинка Перовић.

Марко Тошовић

Facebook
Twitter
LinkedIn
Telegram
WhatsApp
Email

Објављено